PROBA ZUBNIH KRUNICA

U našem blogu najčešće govorimo o čestim kliničkim stanjima i ključnim fazama tretamana za ta stanja, kako bi naši čitaoci bolje razumeli potrebu za terapijom i sam tok lečenja. Međutim, postoje i faze tretmana koje dolaze po okončanju glavne intervencije a koje su jednako važne za uspeh lečenja. Jedna od njih je proba zubnih krunica, bilo da se radi o krunicama na brušenim zubima ili na implantima. Pacijenti su veoma često neinformisani o potrebi probe zubnih krunica, pa pitaju zašto krunice moraju da se probaju i šta ta proba podrazumeva. Zapravo, proba zubnih krunica je najvažniji deo same protetike.

Već tokom prvog dolaska u ordinaciju snima se serija fotografija postojećeg stanja zuba u visokoj rezoluciji, kako bismo uz pomoć tih fotografija, kao i fotografija sličnih slučajeva (pre i posle intervencije) razgovarali sa pacijentom o mogućoj boji, dužini i obliku novih krunica. Na osnovu ovog dogovora kreće se u pripremu zuba za krunice kroz brušenje i uzimanje otisaka. Krunice se izrađuju u CEREC mašini, međutim i pored kompjuterskog projektovanja i mikrometarske preciznosti, zubne navlake nikada ne mogu biti apsolutno savršene, bilo po obliku, boji ili položaju koji zauzimaju na zubu. To je razlog zašto je proba neophodna. Kada krunice pristignu iz laboratorije pacijentu se skidaju privremene krunice i montiraju trajne. Sada je red na stomatologa da proveri kako krunice leže, kao i na pacijenta da saopšti svoj subjektivni utisak o zagrižaju, konforu i estetici. Sve krunice moguće je doraditi i vrlo je važno da se sve, čak i najsitnije nepravilnosti ili nejednakosti registruju u ovoj fazi i isprave na najbolji mogući način. Zubne krunice koje stižu na probu su neobrađene i grube. Tek posle definitivnog testa svake od njih one se glaziraju i dobijaju svoj konačni glatki oblik.

Proba-keramike-VS-gotovi-zubi

Kada su korekcije u pitanju, u samoj ordinaciji moguće je skratiti krunicu i ukloniti višak sa nje, dok se dodavanje delova keramike obavlja u laboratoriji. Boja se takođe lako koriguje, pri čemu se krunice uglavom izrađuju u nijansi koja je za stepen svetlija od potrebne, tako da pacijent može videti kako u vilici izgleda taj zub u svetlijoj nijansi i zadrži ga, ili može tražiti zatamnjenje za jednu nijansu kako bi se postigla ista boja kao kod prirodnih zuba. Zatamnjenje krunice daleko je lakše postići od posvetljivanja, zbog čega se i primenjuje ova praksa izrade u nešto svetlijoj nijansi.

U ovoj fazi takođe se snima set fotografija i krunice se zajedno sa tim fotografijama šalju u laboratoriju na doradu. Po pravilu je za korekcije dovoljan jedan dan, tako da pacijent može već sutradan posle probe doći na postavljanje krunica u njihovom definitivnom obliku i boji. Kada se još jedanput proveri da sve funkcioniše i izgleda baš kao što su stomatolog i pacijent želeli, krunice se postavljaju korišćenjem trajnog cementa.

Ovde je važno spomenuti da se od pacijenta traži pisana saglasnost da se krunice trajno cementiraju. To je potrebno kako bismo motivisali pacijente da dobro razmisle da li im se krunice dopadaju ili žele još izmena, budući da su sve izmene moguće pre trajnog cementiranja, dok je kasnije moguće samo skraćivanje i neke druge minimalne intervencije. Potrebno je da pacijenti budu maksimalno koncentrisani tokom probe krunica, posebno ako dobijaju veći broj krunica i tokom ovog procesa nikako se ne sme žuriti. Pacijenti su često toliko zadovoljni što je cela intervencija pri kraju da su spremni da kažu da im krunice odlično leže čak i kada stomatolog vidi da su potrebne dorade. Pacijent može daleko bolje od zubara uočiti potrebe za nekim manjim intervencijama i zato je važno ne žuriti, posebno u ovoj fazi kada je već pacijent već prošao kroz manje prijatne faze tretmana.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *